Hadisi o iskušenju određenih ljudi na Sudnjem danu

Glavni dio · Poglavlje cjelovitog teksta knjige Učenje o monoteizmu · Čitaj kao PDF

Postoje predaje u kojima se navodi da će se neki ljudi, koji u ovosvjetskom životu nisu primili poruku vjerovjesnika ili je nisu mogli dovoljno razumjeti, na Sudnjem danu pozvati na svoje posebne okolnosti. Nakon toga Allah će ih podvrgnuti posebnom iskušenju.

Taj se izvještaj prenosi u različitim hadisima od nekoliko ashaba Poslanika, prvenstveno od Esveda ibn Seri’a i Ebu Hurejre¹¹³. Naprimjer, Ahmed u svom Musnedu vlastitim lancem prenosilaca prenosi sljedeći hadis od Esveda ibn Seri’a رضي الله عنه od Poslanika صلى الله عليه وسلم:

... عَنِ الْأَسْوَدِ بْنِ سَرِيعٍ أَنَّ نَبِيَّ اللَّهِ ﷺ قَالَ أَرْبَعَةٌ يَوْمَ الْقِيَامَةِ رَجُلٌ أَصَمُّ لَا يَسْمَعُ شَيْئًا وَرَجُلٌ أَحْمَقُ وَرَجُلٌ هَرِمٌ وَرَجُلٌ مَاتَ فِي فَتْرَةٍ فَأَمَّا الْأَصَمُّ فَيَقُولُ رَبِّ لَقَدْ جَاءَ الْإِسْلَامُ وَمَا أَسْمَعُ شَيْئًا وَأَمَّا الْأَحْمَقُ فَيَقُولُ رَبِّ لَقَدْ جَاءَ الْإِسْلَامُ وَالصِّبْيَانُ يَحْذِفُونِي بِالْبَعْرِ وَأَمَّا الْهَرِمُ فَيَقُولُ رَبِّي لَقَدْ جَاءَ الْإِسْلَامُ وَمَا أَعْقِلُ شَيْئًا وَأَمَّا الَّذِي مَاتَ فِي الْفَتْرَةِ فَيَقُولُ رَبِّ مَا أَتَانِي لَكَ رَسُولٌ فَيَأْخُذُ مَوَاثِيقَهُمْ لَيُطِيعُنَّهُ فَيُرْسِلُ إِلَيْهِمْ أَنِ ادْخُلُوا النَّارَ قَالَ فَوَالَّذِي نَفْسُ مُحَمَّدٍ بِيَدِهِ لَوْ دَخَلُوهَا لَكَانَتْ عَلَيْهِمْ بَرْدًا وَسَلَامًا

... عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ مِثْلَ هَذَا غَيْرَ أَنَّهُ قَالَ فِي آخِرِهِ فَمَنْ دَخَلَهَا كَانَتْ عَلَيْهِ بَرْدًا وَسَلَامًا وَمَنْ لَمْ يَدْخُلْهَا يُسْحَبُ إِلَيْهَا

Četverica će [iznijeti svoje argumente¹¹⁴] na Sudnjem danu (pred svojim Gospodarom): gluh čovjek koji nije mogao ništa čuti, osoba s intelektualnim teškoćama, iznemogli starac i čovjek koji je umro u periodu fetreta¹¹⁵.

Gluhi čovjek će reći: „Gospodaru moj, islam je došao, ali ja nisam mogao ništa čuti.“

Osoba s intelektualnim teškoćama će reći: „Gospodaru moj, islam je došao, a dječaci su me gađali brabonjcima.“

Iznemogli starac će reći: „Gospodaru moj, islam je došao, a ja nisam ništa razumio.“

A onaj ko je umro u vrijeme fetreta reći će: „Gospodaru moj, meni nije došao nijedan Tvoj poslanik.“

Allah će tada od njih uzeti zavjet¹¹⁶ da će Mu se sigurno pokoravati. Zatim će im poslati poruku: „Uđite u Vatru!“ Tako mi Onoga u čijoj je Ruci duša Muhammedova, ako u nju uđu, bit će im hladna i ugodna.

[…] Isto se prenosi i od Ebu Hurejre, ali je on na kraju rekao: „Ko god u nju uđe, bit će mu hladna i ugodna, a ko odbije ući, bit će odvučen u nju [u stvarnu Vatru].“

Kao što se vidi iz tog hadisa, osobe spomenute u njemu kao argument navode da tokom njihova ovosvjetskog života nije bilo stvarnog iskušenja kroz koje svi ljudi moraju proći.

Ovo pitanje treba spomenuti jer neki ljudi danas pogrešno razumiju te hadise. Oni tvrde da bi politeista koji se izjašnjava kao musliman iz takvog iskušenja mogao izaći kao musliman i ući u Džennet.

Njihova zamisao otprilike glasi ovako: čovjek koji se izjašnjava kao musliman, ali iz neznanja o temelju islama čini politeizam, bio bi podvrgnut iskušenju na Sudnjem danu pa bi se stoga već u ovosvjetskom životu mogao smatrati muslimanom opravdanim zbog neznanja.

Očita greška tog shvatanja je u tome što ljudi spomenuti u hadisu nesumnjivo nisu živjeli kao muslimani niti su mogli umrijeti kao muslimani, jer su svi muslimanski učenjaci saglasni da musliman sigurno neće biti podvrgnut takvom iskušenju.

Ko to razumije, jasno će uvidjeti da ovdje spomenuti hadisi zapravo predstavljaju još jedan izuzetno snažan dokaz protiv zablude da bi se politeista mogao smatrati muslimanom zato što se izvana izjašnjava kao musliman. Činjenica da će ti ljudi biti podvrgnuti takvom iskušenju – kako se navodi u hadisima – jasno pokazuje da nije riječ o muslimanima, jer bi takvo iskušenje inače bilo suvišno.

Temeljno načelo glasi da svi ljudi svoje stvarno iskušenje prolaze tokom ovosvjetskog života. Osnovna svrha tog života jeste pokazati je li neko živio kao čovjek predan samo Allahu ili nije. Stoga ovo iskušenje ima smisla jedino za nekoga ko u ovosvjetskom životu nije bio musliman. Da je bio musliman, ne bi bilo nikakve potrebe za takvim iskušenjem.

Ono što je ovdje rečeno trebalo bi biti dovoljno da ukaže na važne aspekte tih hadisa. Međutim, detaljna rasprava o ovim predajama i iskušenju spomenutom u njima previše bi odstupila od centralne teme ove knjige.

Zato se određena pitanja, iako povezana s islamskim shvatanjem monoteizma, moraju obraditi u zasebnim djelima, odvojeno od glavne teme – a jedno od tih pitanja jeste iskušenje spomenuto u tim hadisima.